Српски дани у Ванкуверу: нисмо расути, него посијани
Има нешто што се тешко објасни онима који нису одлазили. Човјек који оде далеко понесе са собом мање него што мисли: неколико фотографија, презиме које овдје нико не зна да изговори, нагласак који га одаје и кад ћути и мајчин глас — а онда, годинама касније, у сасвим другом граду и на сасвим другом континенту, уђе у црквену порту и све му се то одједном врати, ту у цркви Светога Саве у Ванкуверу, међу својима.
Тридесет шест година је довољно дуго да један фестивал престане да буде догађај и постане навика срца. Толико се, ево, српска заједница у Ванкуверу окупља око цркве Светог Саве првих дана септембра — не зато што тако стоји у програму, него зато што се та два дана некако сама подразумијевају, Српски дани у Ванкуверу.
Почело је, како и приличи, у тишини храма — прије шатора и роштиља, док је порта још биола празна и трава мокра. Људи су улазили тихо, крстили се на прагу оним покретом који руке памте боље него глава, и палили свијеће: горе за живе, доле за оне којих више нема. Између та два реда стоји само један длан размака — најкраћа теологија коју наш народ има. Ове године доњи ред био је гушћи. На њему су приложене свијеће за људе који су радили двије смјене па суботом долазили да мијешају бетон, за жене које су кувале радницима, за оне који су одвајали од кућног буџета вјерујући да ће овај храм једнога дана бити тијесан. Јесте, тијесан је — само што они то више не могу видјети. У томе је она тиха неправда сваког нашег доброг дана: најпуније је онда кад највише недостају. А мирис тамјана остао је у одјећи и кад се изашло на сунце, па се цијелог поподнева, негдје испод печења и роштиља, осјећао и он — постојан, као подсјетник да све ово што се напољу јело, пјевало и играло има свој извор десетак корака одатле.
Ко је ове године прошао кроз капију, знао је то одмах: енергију није требало тражити, она је просто зрачила. Долазила је из парка, гдје су се цијело поподне низале спортске игре — фудбал на терену врелом од сунца, кошарка која се преселила на улицу испред цркве, боћање у хладовини, оно споро и достојанствено, у коме није важно ко побиједи него ко шта каже послије сваког бацања, шах за столом око кога се, као и увијек, окупи више савјетника него играча, надметања у снази и издржљивости у којима је смијех био гласнији од резултата. Кутак за наше најмлађе, оне због којих и јесмо ту – да би они знали одакле долазе и гдје су увијек добродошли. Мале руке цијело поподне нешто су лијепиле и бојиле па трчале да мајке виде, ту је био и дворац за скакање, из кога је без престанка допирао онај дјечији смијех који не умије да се претвара. Долазила је и из хладовине храста, гдје су наши старији извукли своје удобне столице, сјели онако како се сједа само међу својима и одатле пратили све то с мирним поносом који не тражи ријечи. Многи су у ову земљу дошли са два кофера и без ријечи енглеског. Сада гледају како им унучад трче по трави испред цркве, која је њихова жива веза са отаџбином.
Мирис је, наравно, стизао прије свега осталог — прије музике, прије гласова, прије него што си икога и угледао. Кухиња је радила од зоре: печење које се окреће од раног јутра, ћевапи с роштиља, јагњетина која се мјери оком и искуством, а не вагом и рецептом. Било је и мирнијих углова. Штанд с књигама, гдје су се људи задржавали дуже него што су планирали, листајући оно што су мислили да су одавно заборавили. Културно-умјетнички програм, ношње, кола која се знају напамет, дјеца која пјевају на српском језику, који уче баш ту, недјељом у школи. У том једном дану стало је све оно што иначе живимо у комадићима, распоређено по радним седмицама и удаљеностима.
Оно што Српске дане чини посебним јесте то што никада нису били само наши. Кроз капију су пролазиле комшије, пријатељи, људи који су први пут окусили сарму и први пут закорачили у православни храм. Прошли су њоме и почасни конзул Србије, господин Предраг Владиковић, градоначелник Ванкувера Кен Сим и градоначелник Брнабија Мајк Херли — не због протокола и не да би се фотографисали, него онако како се долази код домаћина: да сједну, пробају, честитају и остану мало дуже него што су планирали. То није ситница. То значи да наша заједница овдје више није гост који се представља, него сусјед који позива. Домаћини су, као и увијек, били наши свештеници — старјешина храма протонамјесник о.Вук Милишић и о. Марко Радмановић — који су тога викенда, као и толико пута до сада, дочекивали, обилазили столове и налазили ријеч за свакога. Уз њих и сви они без којих Српски дани не би постојали: управни одбор, црквене секције, донатори, волонтери који су стигли прије свих и отишли посљедњи. Овакав дан нема једног организатора, њега направи заједница, а препозна га град. Српски дани су одавно престали да буду само окупљање — постали су начин да покажемо ко смо граду у коме живимо, мирно и достојанствено, кроз гостопримство својствено нашем народу.
Тијана Тркља
