ПАУН СТЕВИЋ (1938-2025)
Ниједан живот не може стати у једну причу. Увијек остане нешто што измакне ријечима, нешто што припада само Богу и тишини. Ипак, човјек осјећа потребу да говори о другоме, не да би га објаснио, него да би га сачувао.
Све је почело једног фебруарског дана 2025. године. Позвао ме је озбиљан мушки глас, миран и сабран, и упитао: „Да ли сам добио оца Вука? Ја сам чуо за вас и желио бих да ме посјетите што је прије могуће. “У тим ријечима није било узнемирености, него нека тиха хитња, као кад човјек осјети да вријеме има своју мјеру. Отишао сам без одлагања.
Дочекао ме је човјек старог кова, господствен, у којем се сабрала једна цијела епоха. Отмен, тих, уредан у свему, и у ријечи и у држању. Испричао ми је понешто о свом животу. Дошао је у Ванкувер шездесетих година прошлог вијека. Чиста вода и ваздух, близина океана и високих планина, привукли су његову пажњу и ту га доживотно настанили. Учтивост му није била маска, него природа; дисциплина ненаметнута, него изнутра усвојена. У њему се осјећала једна цјелина, као да је његов живот имао унутрашњи ред који се не види одмах, али се осјети.
Наш први разговор је потрајао. Било је у њему и сјећања и питања, и тишине и благих осмијеха. Јасно је да се лађа његовог живота примицала крају. У једном тренутку упитао сам га: „Јесте ли крштени?“ Погледао ме је зачуђено и одговорио: „Како ме то питате? Наравно да сам крштен. Зар може бити човјек некрштен? Какав је то некрштен човјек - Србин?“ У тој једноставној реченици открила се дубина једног живота. То није била вјера научена из књига, него вјера која се подразумијева, која је срасла са човјеком. Таква вјера не тражи објашњење, она је начин постојања.
Тако је почело наше друговање. Од тог сусрета више се нисмо растајали, ни за живота, а ни послије. Јер постоје сусрети који не пролазе, него остају у човјеку као трајање. Код наших старих људи постоји једна посебна снага. Без обзира на околности кроз које су прошли, они сачувају оно најважније: људскост. Мудрост без гордости, доброту која не раслабљује, искреност која не вријеђа, и ону тиху љубазност која не тражи признање. То долази из живота који има мјеру и из дисциплине која штити.
Посматрајући га, схватио сам једну велику истину: човјек који је кроз живот поштовао једноставна правила, не из страха, него из унутрашњег осјећаја за ред, успијева да сачува оно што многи изгубе већ у младости - дјечију безазленост. Личио је на стари бор. Вјетрови су га савијали, олује ломиле његове гране, али дубоко коријење чува његово биће. Он не стоји зато што је јак, него зато што је укоријењен.
Болест је долазила тихо, али упорно. Тијело је слабило, али дух је остајао будан. Лежећи у својој постељи, свјестан да се приближава крај, рекао ми је једва чујно, погледа упереног на горе: „Долази правда. Нико је не може избјећи.“ То нису биле ријечи страха него истине. У њима је сабрао цио свој живот, и оно што је живио, и оно чему се надао. То је био његов посљедњи credo (Символ вјере), његова тиха исповијест пред путовање.
Цио живот је журио полако, ходио тихо. Опет, био је слободарског духа, али без буке. Није волио неправду, али није ни подизао глас без потребе. Носио је у себи достојанство које не тражи да буде виђено, него се само открива онима који знају да га препознају. Једном је, у тренуцима слабости, лежећи у болничкој соби изговорио: „Зашто ме муче, зашто ме не пусте да умрем као човјек?“ У том питању сабрана је сва тежина посљедњих дана. Не борба против смрти која је неминовна, него борба за достојанство. Јер човјек жели да оде онако како је живио: мирно, сабрано и људски.
На моменте ме је подсјетио на младобосанца Владимира Гаћиновића, који је вјероватно отрован, далеко од свог завичаја, у предсмртној агонији, пожелио да пије воде из свога завичаја. То није била обична жеља, него чежња за извором, за оним одакле је све почело. Тако и човјек на крају живота тражи оно најдубље, не много, него оно што је истински његово: мир, припадност и смисао.
Паун је деценијама много помагао у своме крају. Чинио је то без ријечи, као што земља даје плод без хвале. Једноставно речено, неки животи нису гласни, али су дубоки. На крају, своју имовину оставио је својој цркви и своме роду, као завјет и позив. То је учинио са великом љубављу.
Сусрети нас увијек мијењају. Неки нас дотакну, а неки и преобразе. Сусрет са Пауном био је један од оних који остају.
Стекао сам пријатеља за вјечност.
И сада, када га више не видим очима, видим га у сјећању, тихог, достојанственог, сабраног. Као да није отишао, него се само повукао у дубљу стварност.
Остају успомене.
А од њих се, заиста, може раскошно живјети.
Вјечан му спомен!
Протонамесник мр Вук Милишић
PAUN STEVIĆ (1938–2025)
No life can ever be contained within a single story. Something always escapes words—something that belongs only to God and to silence. And yet, a person feels the need to speak of another, not in order to explain him, but to preserve him.
It all began on a day in February 2025. A serious male voice called me—calm and composed—and asked: “Have I reached Father Vuk? I’ve heard about you, and I would like you to visit me as soon as possible.” There was no anxiety in those words, only a quiet urgency, like when a man senses that time has its measure. I went without delay.
I was received by a man of the old kind—dignified, carrying within himself an entire era. Refined, quiet, orderly in everything—in speech and in bearing. He told me something of his life. He came to Vancouver in the 1960s. The clear water and air, the closeness of the ocean and the high mountains, drew his attention and settled him there for life. His courtesy was not a mask but his nature; his discipline was not imposed, but inwardly embraced. There was a wholeness about him, as though his life possessed an inner order not immediately visible, but deeply felt.
Our first conversation lasted a long time. It held memories and questions, silences and gentle smiles. It was clear that the vessel of his life was nearing its end. At one moment I asked him: “Have you been baptized?” He looked at me with surprise and replied: “How can you ask me that? Of course I’ve been baptized. Can a man be unbaptized? What kind of unbaptized man is that—a Serb?” In that simple sentence, the depth of a life was revealed. This was not a faith learned from books, but a faith taken for granted, grown into the very being of a man. Such faith does not seek explanation—it is a way of existence.
Thus began our companionship. From that meeting on, we were never truly parted—not in life, nor after. For there are encounters that do not pass, but remain within a person as a lasting presence. Among our elders there is a special strength. Regardless of what they have endured, they preserve what matters most: their humanity. Wisdom without pride, goodness that does not fade, sincerity that does not wound, and that quiet kindness which seeks no recognition. It comes from a life that has measure, and from a discipline that protects.
Watching him, I understood a great truth: a man who, throughout his life, has honored simple rules—not out of fear, but from an inner sense of order—manages to preserve what many lose already in youth: childlike innocence. He resembled an old pine tree. Winds had bent him, storms had broken his branches, yet deep roots preserved his being. He stands not because he is strong, but because he is rooted.
Illness came quietly, but persistently. The body weakened, but the spirit remained awake. Lying in his bed, aware that the end was approaching, he said almost inaudibly, his gaze lifted upward: “Justice is coming. No one can escape it.” These were not words of fear, but of truth. In them he gathered his whole life—what he had lived and what he hoped for. It was his final credo, his quiet confession before eternity.
All his life he hastened slowly, walked quietly. Yet he was a man of a free spirit, without noise. He did not love injustice, but neither did he raise his voice without cause. He carried within himself a dignity that does not seek to be seen, but reveals itself only to those who know how to recognize it. Once, in a moment of weakness, lying in a hospital room, he said: “Why are they tormenting me? Why won’t they let me die as a man?” In that question lay the full weight of his final days—not a struggle against death, which is inevitable, but a struggle for dignity. For a man wishes to depart as he lived: peacefully, composed, and humanly.
At times he reminded me of the Young Bosnia revolutionary Vladimir Gaćinović, who was likely poisoned far from his homeland and, in his final agony, longed to drink water from his native land. That was no ordinary desire, but a yearning for the source—for that from which everything began. So too, at the end of life, a man seeks what is deepest—not much, but what is truly his: peace, belonging, and meaning.
For decades, Paun helped many in his community. He did so quietly, as the earth yields its fruit without praise. Simply put, some lives are not loud, but they are deep. In the end, he left his property to his Church and his people—as a testament and a call. He did this with great love.
Some encounters merely touch us, while others transform us. My meeting with Paun was one of those that remain.
I gained a friend for eternity.
And now, when I no longer see him with my eyes, I see him in memory—quiet, dignified, composed. As though he has not departed, but only withdrawn into a deeper reality.
Memories remain.
And from them, truly, one can live richly.
Memory eternal!
Fr. Vuk Milisic, MTh